Ljutić

Ranunculus

Taksonomija

• Carstvo: Plantae
• Razdeo: Magnoliophyta
• Klasa: Magnoliopsida
• Red: Ranunculales
• Porodica: Ranunculaceae
• Vrsta: Ranunculus
• Potfamilije: Hydrastidoideae, Glaucidioideae, Coptoideae, Thalictroideae, Ranunculoideae

Ime

Latinski naziv familije potiče od deminutiva latinske reči rana, što znači žaba (deminutiv je ranuncula, što znači žabica), zbog amfibijskog načina života mnogih vrsta ove familije.

Na severozapadu Sjedinjenih Američkih Država, ljutić zovu kojotove oči. U legendi kojot je bacao oči u vazduh i vraćao ih nazad kada bi orao pokušao da ih uhvati.

Narodna imena: žabnica, žabokrek, žuta iskrica, žutek, žutnjak, zlatica, jelinska noga, lepi paja, pivčak, pivčeva noga, ranunkel, samaras, sisavica, cvetulja.

Opis

Familija ljutića (Ranunculaceae) obuhvata oko 2450 vrsta koje su grupisane u 62 roda. To su višegodišnje i ređe jednogodišnje biljke ili lijane iz klase dikotila. Familiju ljutića čine uglavnom zeljaste biljke, zatim drvenaste puzavice. Uglavnom su to kopnene biljke, mada ima i vodenih vrsta. Predstavnici ljutića rastu kao livadske, korovske, ruderalne i šumske biljke.

Ljutić naraste 30 do 45cm, u širinu oko 20cm. Cveta krajem proleća ili početkom leta, kada formira rozete od zelenoplavih ovalnih urezanih listova. Zimu obično prežive rizomi ili prizemni izdanci.

Cvetovi su kod većine ljutića žuti i sjajni. Nekoliko vrsta ima narandžaste, crvene, bele ili plave cvetove. Na vrhu se nalazi jednostruki cvet, nalik cvetu maka, ili dupli cvet, sličan cvetu božura. Većina vrsta iz ove familije ima cvetove skupljene u neki vid cvasti, mada ima i primeraka sa po jednim cvetom na stabljici. Cvetovi su najčešće dvopolni, iako su kod pojedinih vrsta pronađeni i jednopolni cvetovi, nastali usled abortusa jednog člana. Kod najvećeg broja vrsta imaju aktinomorfnu simetriju (jedić i zavornjak), ali se kod manjeg broja mogu pronaći i zigomorfni cvetovi. Cvetovi su najčešće aciklični i hemiciklični, kod manjeg broja ciklični.

Cvetni omotač može biti dvojan ili prost, krunicolik. Njega najčešće grade samo listići čašice, retko listići prave čašice i krunice. U dvojnom omotaču čašica se sastoji od 3 do 5, a krunica od 5 ili više listića.

U cvetu se nalaze prašnici. Oni su uvek slobodni, ima ih veliki broj. U cvetu se, takođe, nalazi veći broj tučaka. Oprašivanje se vrši entomofilno. Oplodni listići su na izduženoj loži spiralno raspoređeni. U svakom oplodnom listiću se nalazi 1- n semenih zametaka sa jednim ili dva integumenta. Plodnik je nadcvetan ili sredcvetan. Plodovi su mnogosemeni meškovi ili orašice, kod manjeg broja vrsta to su bobice ili čaure. Klica je najčešće sitna.

Listovi su uglavnom bez zalistaka, prosti. Naizmenično su raspoređeni, ponekad naspramni. Kod nekih predstavnika su pri osnovi stabla složeni u rozetu. Listovi nekih vrsta su razdeljeni na veliki broj končastih režnjeva (gorocvet i sasa), dok neke vrste imaju prstasto ili perasto složne listove (kukurek, obična pavit).

U okviru vrsta ove familije ima dosta odstupanja. Postoji više razvojnih pravaca:

• od spiralnog rasporeda cvetnih delova ka pršljenastom;
• od aktinomorfnih cvetova ka zigomorfnim;
• od apokarpnog gineceuma ka sinkarpnom;
• od većeg broja karpela ka samo jednoj karpeli;
• od nadcvetnog plodnika ka sredcvetnom;
• od višesemenog meška ka jednosemenoj orašici.

Rasprostranjenost

Ljutići su rasprostranjeni širom sveta, posebno u vlažnim, močvarnim delovima. Prirodno stanište ove vrste proteže se od Grčke, preko Turske pa sve do Irana. Ipak, većina predstavnika naseljava umerene i severne predele severne Zemljine hemisfere. Na Balkanskom poluostrvu su zabeležene 22 endemične vrste ljutića.

Uzgoj i razmnožavanje

Ljutić se najlakše razmnožava pomoću lukovica, iako ga je moguće razmnožiti deljenjem, kao i semenom. Lukovice se sade u jesen. Da bi biljka uspešno rasla, potrebno joj je mnogo sunčeve svetlosti, kao i peskovito, dobro oceđeno zemljište. U toplijim danima potrebno joj je dosta vlage. Nakon cvetanja potrebno je odstraniti precvetale cvetove, da ne bi trošila hranljive materije na stvaranje semena. Kada biljka požuti, vadi se iz zemlje.

Najčešće štetočine su lisne vaši i grinje, ali se mogu javiti i trips i bela leptirasta vaš. Glavne bolesti su uvenuće, Botryttis sp. i plamenjača. Ove bolesti se mogu kontrolisati preventivnim merama i upotrebom fungicida.

Primena

Ljutić se koristi za uređenje leja prolećne cvatnje. Zbog duplih cvetova i dugačke stabljike koristi se za aranžiranje i bukete. U tome se ogleda njen ekonomski značaj. Koristi se i kao prehrambena biljka pojedinih larvi.

Zbog prisustva alkaloida pojedine vrste se koriste i u farmaciji. Narod upotrebljava ljutiće za lečenje najraznovrsnijih bolesti, a najčešće spolja protiv reumatizma, išijasa, groznice, bolova u krstima i sličnih bolesti, gde stavljaju meleme od ljutića.

Toksičnost

Svi ljutići su u svežem stanju otrovni, dok ljutići osušeni u senu, na primer, nisu. Ljutina i toksičnost potiču od anemone-kamfora i saponina, dve vrste otrova koji se sušenjem biljke brzo gube. Anemone-kamfor brzo izvetri, a saponini se hidrolizuju, raspadaju na neutralne sastojke.

Ljutići su u svežem stanju takođe otrovni i za goveda, konje i stoku. Oštar ukus i plikovi u ustima koje izaziva, posledica su njegove nepravilne upotrebe. Životinje jedu ljutić jer je on obično dominantan nad drugim biljkama. Simptomi trovanja su: grčevi, plikovi na sluzokoži i u gastrointestinalnom traktu.

Zabeleženi su čak i smrtni slučajevi usled prekomernog konzumiranja ljutića ili neobaveštenosti o njegovom štetnom dejstvu. Smrt može da nastupi za nekoliko sati. Ako se ljutić ostavi na telu duže vreme, može da prouzrokuje nastanak rana.

Neke vrste

• Ranunculus sardous (Sardinijski ljutić)
• Ranunculus repens (Puzavi ljutić)
• Ranunculus acris (Obični ljutić)

Pripremila: Aleksandra Jovanoski IV-2

izvor:

gimnazijaso.edu.rs