Imela

Viscum album L.

Taksonomija

• Carstvo: Plantae
• Razdeo: Magnoliophyta
• Klasa: Magnoliopsida
• Red: Santalales
• Rod: Viscum L.
• Porodica: Viscaceae

Opšti opis

Bela imela je poluparazitska biljka nalik na jako razgranat grmić, ponekad i do jednog metra u promeru. Štetnost-parazitiranje se svodi na uzimanje vode iz domaćina, dok je sama biljka sposobna za proces fotosinteze. Najlakše se primeti tokom zime jer ostaje zelena čitave godine. Grana se račvasto što je i osobina nižih biljaka. Kožasti listovi, obrnuto su jajasti, nasuprotno smešteni, zeleno-žute boje, po obodu celi i imaju od tri do pet nerava. Stabljika je zeleno-žute boje, drvenasta, obla i dihotomski se grana. Na mestima gde se grane račvaju razvija se mali i jedva primetni zeleni cvetovi. Semenke su lepljive zbog soka koji se nalazi u bobicama, a to pomaže da se bobice održe na drvetu umesto da padnu na tlo. Iz starih narodnih naziva može se zaključiti da je ova poluparazitska biljka od davnina smatrana za lekovitu, a nekada su joj pripisivali i čarobne moći. Druidi, keltski sveštenici, poštovali su je kao sveisceljujuću biljku. Oni bi za vreme svečanog rituala sekli imelu zlatnim srpom i kasnije koristili kao lek protiv raznih bolesti. U starim tekstovima navodi se kao lek protiv epilepsije, a to priznaju i kasniji autori. Danas se koristi protiv histeričnih napada.

Rasprostranjenost

Raste i razvija se u centralnoj Europi, severozapadnoj kao i severoistočoj Aziji. Voli da se nastanjuje na mekom drvetu koje ima ispucalu koru kao što su hrast, lipa, breza, vrba, jabuka i sl., ili na crnogoričnom drvetu.

Razmnožavanje

Plod je bela, okrugla, sočna, prozirna bobica puna lepljive mase. Imela je dvopolna, nosi i muške i ženske cvetove, koje oprašuju pčele krajem zime zbog peluda i nektara. Imela cveta od marta do maja, a plodi od avgusta do novembra. Od početka oktobra do kraja decembra beru se i suše listovi i tanje drške. Sledeći period branja je od marta do aprila. A ovo je veoma bitno jer u ostalim mesecima biljka nema lekovito dejstvo. Plod imele je otrovan dok su drška i list lekoviti. Rasejavanje se vrši na taj način sto ptice koje se hrane bobicama imele ostavljaju svoj izmet na granama, zajedno sa semenom imele. Potom se semena stavljaju pod koru biljke domaćina. Da bi se dobio jedan lepi primerak imele potrebno je nekoliko godina.

Lekovito delovanje

Imela dobro deluje protiv visokog krvnog pritiska i arterioskleroze, ali je jakog i neujednačenog fiziološkog dejstva. Imela se daje u obliku raznih preparata, sama ili u zajednici sa drugim lekovima sličnog dejstva (čaj). Imela pospešuje rad čitavog limfnog sistema u organizmu te zato pomaže razmenu materija u njemu. Oboleli od dijabetesa sa redovnom upotrebom i korišćenjem imele mogu se osloboditi bolesti. Učinkovita je i kod poremećaja hormonalnog sistema. Bolesnici sa hroničnim poremećajima metabolizma trebali bi svakodnevno da uzimaju čaj od imele. Deluje preventivno i kod skleroze i šloga. Ukoliko čaj (HLADAN) od imele ušmrčemo u nos zaustavićemo krvarenje. Imela se smatra najboljim sredstvom za srčane tegobe i tegobe u krvotoku. Kod žena veoma je korisna za regulisanje menstrualnih tegoba, kao i posle poroda. Sveži sok od imele se pije protiv steriliteta, i to po dvadesetpet kapi pre doručka na gladno srce ili pre spavanja. Čaj od imele se priprema isključivo hladan. Jednu vrhom punu kašičicu imele u 1/4 hladne vode potopiti preko cele noći, a pre uzimanja malo podgrejati.

Pripremio: Vanja Bijalković, IV-4

izvor:

gimnazijaso.edu.rs