Još od 60-tih godina 20.og veka pronadjen je vitamin B17, za koji se tvrdi(lo) da ima izuzetno antikancerogena dejstva. U nastavku ćemo pokušati da vam pojasnimo ove tvrdnje.
Vitamini B kompleksa
Vitamine B kompleksa stručnjaci nazivanju čuvarima čovekovog uma i tena, nervnog sistema, muskulnog tonusa i zdrave kože. Ove supstvane daju energiju, pomažu varenju, kosi, očima i jetri. U grupu vitanima B kompleksa spadaju B1, B2, B3, B5, B6, B9, B12, liponska kiselina, biotina (H), PABA i inozitol (I), a najviše ih ima u zrnima žitarica, jetri, pivskom kvascu. Svi rastvorljivi u vodi i gotovo da se ne doponuju u organizmu. Njihovu apsorpciju pomaću vitamini C, E, kalcijum i fosfot, a usporavaju, nekada i totalno onemogućavaju stres, mnogo šećera, kafa, alkohol, pilule za kontracepciju i spavanje, infekcije. Na manjak vitamina B kompleksa ukazuje gubitak apetita, gruba i suva koža, slaba kosa, premor, opstipacija, nesanica i akne. O njihovoj ulozi i značaju za čoveko organizam za „Bilje i zdravlje“ govori Dr. Vladislav Daničić, autor knjige „Vitaminologija“.B12
Spada u najsloženije vitamine i igra veoma važnu ulogu u funkcionisanju nervnog sistema, u obnovi tkiva i koštane srži kao i u stvaranju crvenih krvnih zrnaca. Odličan je izvor energije, a delotvoran je u lečenju nervnih poremećaja, prevenciji tumora i anemije. Terapija ovim vitaminom uspešno se korsti kod lečenja steriliteta, a vitamin B12 + vitamin C važi za jednu od antikancerogenih kombinacija. Manjak ove supstance u težim slučajevima može da uzrokuje oštećenje kičmene moždine, a često i anemiju i gubitak težine. Najviše vitamina B12 ima u džigerici, bubrezima, mleku, mesu, jajima, većini sireva i riba. Dnevne potrebe: 2mgB17 – štit protiv tumora
Poslednja istraživanju pokazala su da je rak, kao bolest savremenog čoveka, samo posledica pogrešnje ishrane i nedostatka jedne veoma važne supstance u organizmu – vitamina B17. Poznat i pod nazivom Leatril, zvanično je tek 1952. godine prihvaćen kao vitamin, ali je više od dve decenije bio osporavan, najčešće velikih farmaceutskih kompanija za borbu protiv raka. Ova supstanca, tvrde stručnjaci, lako se može sintetizovati od koštica kajsija, limuna, bresvkve, jabuke. Stari egipatski spisi beleže da je pre 5000 godina korišćena smesa mlevenog badema za lečenje tumora na koži. Vitamin B17 je jedan od glavnih izvora hrane Eskima, Indijanaca i plemena Humza sa Himalaja, a stručnjaci tvrde da nam je dnevno potrebno minimum 100mg ovog vitamina da bismo se zaštitili od kancera. U toku preventive vitaminom B17 treba biti oprezan: badem iz koštice treba sažvakati, a ne gutati, ne sme se jesti više od šest koštica kajsije u toku jednog sata, odnosno do 70 koštica na dan (optimalno 30-35). Osim toga, kada se jedu ove koštice ne unosi se šećer iz drugog izvora. Tumori vole šećer, koji je u semenu kajsije okružen cijanidom, pa se dešava da kancer jede šećer, oslobadja se cijanid i truje ga. Ako se uzima tableta leatrila od 500mg, dozvoljeno je 5-7 koštica kajsije. Seme lana treba uzimati mleveno, jer se celo teško rastvara u crevima, tako da se B17 ne oslobadja. Laneno ulje, pak, ne sadrži B17. Vitamina B17 ima i u prosu, kukuruzu, lanu, semenkama trešnje, šljive, kruške, nektarine, indijskom orahu, grašku, sočivu, kupini, boraniji, brusnici, jagodi, malini, susamu, žalfiji, ovsenim i heljdinim pahuljicama. -
Vitamin B17, Leatril, Amigdalin
Laetril ili “vitamin B17″ je kemijska tvar koja nema vitaminski status za čovjeka, odnosno to je pseudovitamin. Kako nije esencijalna za naše zdravlje, ne trebamo ga unositi svakodnevno putem hrane. Naziv vitamin B17 laetril je dobio u vrijeme kada je osjećaj istraživača bio dovoljan da se neka tvar proglasi vitaminom, a fiziologija, metabolizam i dokazi esencijalnosti bijahu u drugom planu. Ostali nazivi ovog spoja su mandelonitril B-glukuronid ili amigdalin. Sam naziv laetril, skovao je i spoj patentirao Ernest Krebs Jr. 40-ih godina prošloga stoljeća, koji je zapravo kratica za kemijski naziv ovoga spoja – pročišćeni derivat L-mandelotrila (zakreće polarizirano svjetlo u lijevoj ravnini). Laetril i amigdalin su sinonimi, a ostali manje poznati nazivi su vitamin B17, aprikern, nitrilozidi.
Izvori
U hrani laetril dolazi prvenstveno sjemenkama bobičastog, jabučastog i koštičavog voća (kajsije, breskve, nektarine, šljive, višnje, jabuke, bazga) te u grahoricama, prosu, djetelini i dr. Prema kemijskoj građi, amigdalin je bimolekularni spoj šećernih spojeva benzaldehida i cijanida. Zanimljivo je da je to jedini spoj kojeg po alternativnoj klasifikaciji svrstavaju u vitamine “B skupine ” koji nije prisutan u pekarskom kvascu.
Kontroverza
Američki istraživači Sloan i Kettering je 70-tih godina prošlog stoljeća ispitivao laetril na kanceroznim štakorima u petogodišnjem programu. Objavio je da se karcinom širio samo kod 20% laetrilom tretiranih štakora za razliku od 80% kod onih koji nisu tretirani laetrilom. Ipak, svoja otkrića nisu registrirali pred američkim zakonima, i time je ostala kontroverza o antikancerogenom djelovanju ovog pseudovitamina. Do definitivnog odgovora na ovu od drugih istraživača nepotvrđenu studiju, ostaje potencijal ovog spoja, koji ipak nije sasvim bezopasan, kada se gledaju moguća štetna djelovanja. Iako su ga alternativni pobornici vitamina prigrlili kao lijek protiv raka, znanost nije potvrdila takve tvrdnje koherentnim i potvrđenim istraživanjima s čvrstim rezultatima.
Štetnost
Mala količina amigdalina (L-mandelonitril-b-glukuronska kiselina), koja se nalazi u sjemenkama kajsija, jabuka, višanja, šljiva nije štetna po zdravlje. Ipak, one se ne preporučuju za konzumaciju jer sadrže cijanidnu komponentu i prirodne enzime poput beta-glukozidaze koji amigdalin razgrađuju na toksične spojeve tijekom stajanja namirnice. Ti enzimi se mogu deaktivirati prženjem. Simptomi trovanja koji su posljedica oslobađanja cijanidnih spojeva iz prijesnih sjemenki navedenih voćaka uključuju:
U jezgrima koštice šljive i kajsije nalazi se vitamin B17. U molekulu vitamina B17 nalaze se dve jedinice šećera (jedna cijanida i jedna benzadelhida), koji se u ljudskom organizmu oslobađaju samo na mestu gde se nalazi maligna ćelija. Maligna ćelija treba šećer neophodan za rast i održavanje. Maligna ćelija je bogata enzimom betaglikozidazom koji u spoju sa cijanidom i benzadelhidom iz jezgra, stvara vrlo otrovno jedinjenje hidrocijanid (HCN). Tako se ćelija raka truje i uništava. Enzim betaglikozidazom se u ostalim, zdravim ćelijama tela nalazi u izuzetno malim količinama, pa praktično ne dolazi do trovanja zdravih ćelija organizma.
UKRATKO
Rak voli šećer, a cijanid u JEZGRU koštice šljive je okružen šećerom. Rak jede šećer i truje se cijanidom. Zato je jako važno da se konzumiranjem jezgri, ćelije raka navedu da jedu samo šećer sa cijanidom.
Unošenje svakog drugog šećera u organizam za vreme lečenja treba eliminisati!
Optimalna dnevna količina
Prvo izmerite sopstvenu telesnu težinu, potom je podelite sa 2,5 i tako dobijete dnevnu potrebu organizma za jezgrima. Prosečna dnevna količina je oko 30 (trideset) jezgara.
Svako jezgro koštice šljive dobro sažvakati a potom progutati.
Sve gore navedeno je i preporuka za preventivnu zaštitu zdravih osoba.
Autor uputstva: dr Slavko Radosavljević
Izvori
U hrani laetril dolazi prvenstveno sjemenkama bobičastog, jabučastog i koštičavog voća (kajsije, breskve, nektarine, šljive, višnje, jabuke, bazga) te u grahoricama, prosu, djetelini i dr. Prema kemijskoj građi, amigdalin je bimolekularni spoj šećernih spojeva benzaldehida i cijanida. Zanimljivo je da je to jedini spoj kojeg po alternativnoj klasifikaciji svrstavaju u vitamine “B skupine ” koji nije prisutan u pekarskom kvascu.
Kontroverza
Američki istraživači Sloan i Kettering je 70-tih godina prošlog stoljeća ispitivao laetril na kanceroznim štakorima u petogodišnjem programu. Objavio je da se karcinom širio samo kod 20% laetrilom tretiranih štakora za razliku od 80% kod onih koji nisu tretirani laetrilom. Ipak, svoja otkrića nisu registrirali pred američkim zakonima, i time je ostala kontroverza o antikancerogenom djelovanju ovog pseudovitamina. Do definitivnog odgovora na ovu od drugih istraživača nepotvrđenu studiju, ostaje potencijal ovog spoja, koji ipak nije sasvim bezopasan, kada se gledaju moguća štetna djelovanja. Iako su ga alternativni pobornici vitamina prigrlili kao lijek protiv raka, znanost nije potvrdila takve tvrdnje koherentnim i potvrđenim istraživanjima s čvrstim rezultatima.
Štetnost
Mala količina amigdalina (L-mandelonitril-b-glukuronska kiselina), koja se nalazi u sjemenkama kajsija, jabuka, višanja, šljiva nije štetna po zdravlje. Ipak, one se ne preporučuju za konzumaciju jer sadrže cijanidnu komponentu i prirodne enzime poput beta-glukozidaze koji amigdalin razgrađuju na toksične spojeve tijekom stajanja namirnice. Ti enzimi se mogu deaktivirati prženjem. Simptomi trovanja koji su posljedica oslobađanja cijanidnih spojeva iz prijesnih sjemenki navedenih voćaka uključuju:
- • jak gorak okus u ustima, mučnina
- •stezanje u prsima i osjećaj gušenja
- •nemir, vrtoglavicu, zbunjenost
- •glavobolju, grčeve, pjenu na ustima
- •proljev, nepravilan i ubrzan srčani ritam
U jezgrima koštice šljive i kajsije nalazi se vitamin B17. U molekulu vitamina B17 nalaze se dve jedinice šećera (jedna cijanida i jedna benzadelhida), koji se u ljudskom organizmu oslobađaju samo na mestu gde se nalazi maligna ćelija. Maligna ćelija treba šećer neophodan za rast i održavanje. Maligna ćelija je bogata enzimom betaglikozidazom koji u spoju sa cijanidom i benzadelhidom iz jezgra, stvara vrlo otrovno jedinjenje hidrocijanid (HCN). Tako se ćelija raka truje i uništava. Enzim betaglikozidazom se u ostalim, zdravim ćelijama tela nalazi u izuzetno malim količinama, pa praktično ne dolazi do trovanja zdravih ćelija organizma.
UKRATKO
Rak voli šećer, a cijanid u JEZGRU koštice šljive je okružen šećerom. Rak jede šećer i truje se cijanidom. Zato je jako važno da se konzumiranjem jezgri, ćelije raka navedu da jedu samo šećer sa cijanidom.
Unošenje svakog drugog šećera u organizam za vreme lečenja treba eliminisati!
Optimalna dnevna količina
Prvo izmerite sopstvenu telesnu težinu, potom je podelite sa 2,5 i tako dobijete dnevnu potrebu organizma za jezgrima. Prosečna dnevna količina je oko 30 (trideset) jezgara.
Svako jezgro koštice šljive dobro sažvakati a potom progutati.
Sve gore navedeno je i preporuka za preventivnu zaštitu zdravih osoba.
Autor uputstva: dr Slavko Radosavljević
Tri naroda na planeti nikada ne obolevaju od raka
Pleme Humzi, Eksimi i Hopi indijanci unose kroz ishranu od 50 do 75 miligrama vitamina B17 dnevno, a Evropljani i Amerikanci jedva 2 miligrama.
Hunzi, narod iz Pakistana, hrane se i žive potpuno prirodno i poznato je da su najzdraviji ljudi na svetu. Često možete da sretnete živahne, zdrave ljude u odmakloj stotoj, a pojava raka je ekstremno retka. Jedan od ključnim faktora njihovog zdravlja je voda koju piju, i, naravno, njihovo ishrana. Jedna od njiihovih najomiljenijih namirnica i važan deo celokupne ishrane su kajsije. Jedu ih sveže tokom leta i piju ulje od koštica kajsije tokom zime. Koštice vade, melju, prže, njihovo ulje koriste za kuvanje, kao preliv i losion za lice.
U proseku, Hunzi unesu od 50 do 75 miligrama vitamina B17 na dan – na Zapadu većina ljudi toku količinu ne unese tokom cele godine!!!
Možda se pitate da li su Hunzi stvarno tako zdravi? To pitanje imali su na umu kadriolozi dr. Paul D i Edward G. Toomey, koji su prevalili dug i težak put uz planinu do Hunza, noseći sa sobom portabl elektrokadriogrf na baterije. U časopisu American Heart Journal oni su naveli da su proučavali 25 muškaraca Hunza naroda starosti izmedju 90 i 110 godina, kao i da su im merili krvni pritisak i holesterol u krvi. Iz njihovog izveštaja uočljivo je da niko od ovih ljudi nema nikakav problem sa srcem, krvnim pritiskom ili visokim holesterolom.
Oftalmolog dr. žAllen E. Banik takodje je posetio Hunze da bi se i sam uverio da su ovi ljudi stvarno tako zdravi kako se priča i svoja saznanja objvio je u svom izveštaju Zemlja Hunza. „Nije trebalo dugo da se i sam uverrim da je sve što sam čitao o njihvoom večnom životu i zdravlju u ovoj majušnoj zemlji istina…Pregledao sam oči najstarijih priipadnika Hunza i njihov vid bio je besprekoran“.
Dr. Blink je ispričao: „Mnogi Hunzi su toliko jaki da usred zime kao vežbu golim rukama lome led na reci plivaju ispod leda“. Ostali posetioci navode neverovatne primere kako ljudi u 80-im i 90-im godinama, pa čak i 100-godišnjaci, popravljaju kamene puteve, podižu veliko kamenje da bi popravili zidove terasa bašti. Stariji učestvuju u odbojkaškim utakmicama, protiv 50 godina mladjih sunarodnika, pa se čak i bore u igri pola, koja je toliko divlja da bise naježio svaki hokejaški navijač.
Krebs je utvrdio da, sem naroda Hunza, postoje još dve grupe ljudi koje uopšte ne obolevaju od raka. Jedni su mesojedi, drugi biljojedi. Tako u jelovniku Eskima i Indijanaca, naročito iz plemena Hopi u Arizoni, u ishrani preovladjuje meso, što uključuje i divljač. To je najčešće meso jelena, dopunjeno raznim divljim bobičastim sezonskim voćem. Što je najzaniljivije, kod ovih ljudi uopše ne postoji gozajnost, iako svakodnevno u organizam unose velike količine životinjske masti. Ipak, i za Himalajce i za Indijance i Eskime zajedničko je da korsti hranu tipičnu za njihovo prirodno okruženje. Kada se pažljivo analiziraju sastojci te hrane vidi se da je vitamin B17 obavezno prisutan.
Vrsta jelena koja se nalazina njihovom jelovniku prevashodno se hrani travama koje sadrže nitriloside, koji su izvor vitamina B17. Razno osušeno vode koje Eskimi i Indijaci jedu takodje, sadrži velike količine vitamina B17. Nažalost, većina zapadnih civilizovaniih kultura odavno je prešla na hleb od pšenice, koja uopšte ne sadrži nitriloside i KOJA UOPŠTE NIJE ZDRAVA NI U KOM OBLIKU. Trava koju koriste domaće životnije za ispašu sadrži samo tragove nitrilosida. Ima bi ih možda i više da čovek nije počeo veštački da preorava i seje razne vrste trava, tamo gde one prirodno nikada ne bi nikle. Tako za razliku od „civilizovane“ steoke, indijanska i eskimska jede samo ono što je niklo u prirodnom staništu. Time je čoveku koji jede meso i na taj način uskraćena mogućnost da unese vitamin B17. Evropljani i Amerikanci jedući „civilizovanu“ i „fast food“ hranu, primaju jedva 2 miligrama dnevno. Koštice su odavno izbačene iz jelovnika.
Leatril, Amigdalin, B17 zvanično je prihvaćen kao vitamin 1952. godine. Ali onda su krenuli žestoki napadi na njega.
Hunzi, narod iz Pakistana, hrane se i žive potpuno prirodno i poznato je da su najzdraviji ljudi na svetu. Često možete da sretnete živahne, zdrave ljude u odmakloj stotoj, a pojava raka je ekstremno retka. Jedan od ključnim faktora njihovog zdravlja je voda koju piju, i, naravno, njihovo ishrana. Jedna od njiihovih najomiljenijih namirnica i važan deo celokupne ishrane su kajsije. Jedu ih sveže tokom leta i piju ulje od koštica kajsije tokom zime. Koštice vade, melju, prže, njihovo ulje koriste za kuvanje, kao preliv i losion za lice.
U proseku, Hunzi unesu od 50 do 75 miligrama vitamina B17 na dan – na Zapadu većina ljudi toku količinu ne unese tokom cele godine!!!
Možda se pitate da li su Hunzi stvarno tako zdravi? To pitanje imali su na umu kadriolozi dr. Paul D i Edward G. Toomey, koji su prevalili dug i težak put uz planinu do Hunza, noseći sa sobom portabl elektrokadriogrf na baterije. U časopisu American Heart Journal oni su naveli da su proučavali 25 muškaraca Hunza naroda starosti izmedju 90 i 110 godina, kao i da su im merili krvni pritisak i holesterol u krvi. Iz njihovog izveštaja uočljivo je da niko od ovih ljudi nema nikakav problem sa srcem, krvnim pritiskom ili visokim holesterolom.
Oftalmolog dr. žAllen E. Banik takodje je posetio Hunze da bi se i sam uverio da su ovi ljudi stvarno tako zdravi kako se priča i svoja saznanja objvio je u svom izveštaju Zemlja Hunza. „Nije trebalo dugo da se i sam uverrim da je sve što sam čitao o njihvoom večnom životu i zdravlju u ovoj majušnoj zemlji istina…Pregledao sam oči najstarijih priipadnika Hunza i njihov vid bio je besprekoran“.
Dr. Blink je ispričao: „Mnogi Hunzi su toliko jaki da usred zime kao vežbu golim rukama lome led na reci plivaju ispod leda“. Ostali posetioci navode neverovatne primere kako ljudi u 80-im i 90-im godinama, pa čak i 100-godišnjaci, popravljaju kamene puteve, podižu veliko kamenje da bi popravili zidove terasa bašti. Stariji učestvuju u odbojkaškim utakmicama, protiv 50 godina mladjih sunarodnika, pa se čak i bore u igri pola, koja je toliko divlja da bise naježio svaki hokejaški navijač.
Krebs je utvrdio da, sem naroda Hunza, postoje još dve grupe ljudi koje uopšte ne obolevaju od raka. Jedni su mesojedi, drugi biljojedi. Tako u jelovniku Eskima i Indijanaca, naročito iz plemena Hopi u Arizoni, u ishrani preovladjuje meso, što uključuje i divljač. To je najčešće meso jelena, dopunjeno raznim divljim bobičastim sezonskim voćem. Što je najzaniljivije, kod ovih ljudi uopše ne postoji gozajnost, iako svakodnevno u organizam unose velike količine životinjske masti. Ipak, i za Himalajce i za Indijance i Eskime zajedničko je da korsti hranu tipičnu za njihovo prirodno okruženje. Kada se pažljivo analiziraju sastojci te hrane vidi se da je vitamin B17 obavezno prisutan.
Vrsta jelena koja se nalazina njihovom jelovniku prevashodno se hrani travama koje sadrže nitriloside, koji su izvor vitamina B17. Razno osušeno vode koje Eskimi i Indijaci jedu takodje, sadrži velike količine vitamina B17. Nažalost, većina zapadnih civilizovaniih kultura odavno je prešla na hleb od pšenice, koja uopšte ne sadrži nitriloside i KOJA UOPŠTE NIJE ZDRAVA NI U KOM OBLIKU. Trava koju koriste domaće životnije za ispašu sadrži samo tragove nitrilosida. Ima bi ih možda i više da čovek nije počeo veštački da preorava i seje razne vrste trava, tamo gde one prirodno nikada ne bi nikle. Tako za razliku od „civilizovane“ steoke, indijanska i eskimska jede samo ono što je niklo u prirodnom staništu. Time je čoveku koji jede meso i na taj način uskraćena mogućnost da unese vitamin B17. Evropljani i Amerikanci jedući „civilizovanu“ i „fast food“ hranu, primaju jedva 2 miligrama dnevno. Koštice su odavno izbačene iz jelovnika.
Leatril, Amigdalin, B17 zvanično je prihvaćen kao vitamin 1952. godine. Ali onda su krenuli žestoki napadi na njega.
Zašto je B-17 bolji od hemoterapije?
VITAMIN B-17 deluje na maligne ćelije zahvaljujući hemijskom sastavu koji privlači i uništava ćelije raka. Ovaj preparat sadrži cijanid, koji se pod uticajem beta-glikozikaze pretvara u hidrocijanid. Proces se odvija na sledeći način: hidrocijanid, otrov koji se stvara u ćelijama, uništava svoje „domaćine“ pod uticajem beta-glikozidaze, supstance koja se nalazi u čitavom organizmu ali je najveća koncentracija (i do 3.000 puta veća) upravo u malignim ćelijama. Kako maligna ćelija „voli“ šećer jer ima 18 puta više receptora ya primanje šećera nego zdrava ćelija, čim dođe u dodir s molekulom cijanida, koj je vezan sa dva molekula šećera, privući će ga sebi, nakon čega beta-glikozikdaza pretvara cijanid u hidrocijanid i ubija malignu ćeliju iznutra. Praktično, otrovni hidrocijanid formira se samo na mestu gde je kancer, u ćeliji tumora, a pritom ne oštećuje zdravu ćeliju. Unošenje svakog drugog šećera u organizam treba sprečiti jer bi time hranile samo maligne ćelije i pospešivaobi se njihov rast, dok zdrave od toga ne bi imale nikakve koristi. -
Izvor:
Časopis Lekovito bilje
Нема коментара:
Постави коментар